JOAKIMFEST 2021.

joakimfest.rs

НАГРАДЕ 16. Јоакимфеста

 Саопштење жирија 16. Јоакимфеста

Жири 16. Међународног позоришног фестивала ЈОАКИМФЕСТ у саставу редитељка и кореографкиња Нада Кокотовић (Хрватска), председница жирија, глумица Јасмина Димитријевић (Србија) и песникиња Радмила Петровић (Србија) саопштава:

Гран-При за најбољу представу у целини додељује се представи „И коње убијају, зар не?“ Народног позоришта из Битоља, Северна Македонија, за неусиљено, модерно ишчитавање дела Хораса Мекоја. То је суптилно и драматично превођење плесног задатка актера који залогом свог живота покушавају спасити голу егзистенцију у метафору ратова, разарања и градње порушених мостова. Будућност је отворена. Морамо се надати бољем. Представа „И коње убијају, зар не?“ је снажан позоришни чин који пробија филмско платно и долази до гледаоца у својој пуној истинитости.

Специјална награда града Крагујевца додељује се Марјану Нећаку за изузетан музички концепт у представи „Само глас“ Македонског народног позоришта из Скопља, Северна Македонија.
„Само глас“ очарао нас је музиком која је разиграна, продужена рука дубоког гласа отуђености. Ово је ретко дело у којем је музика пуноправни партнер и глумцу и тексту и режији и сценографији и филму. Доминантни партнер.

Све одлуке су донете једногласно.

15.10.2021. године
КРАГУЈЕВАЦ

 Zvaničan sajt Joakimfesta joakimfest.rs.

И КОЊЕ УБИЈАЈУ, ЗАР НЕ?

САМО ГЛАС

Озварање 16. Јоакимфеста

 

Јоакимфест 2021,

ВЕСТИ joakimfest.rs

ОСМОГ ОКТОБРА ПОЧИЊЕ ЈОАКИМФЕСТ

 У петак, 8. октобра почиње 16. Јоакимфест

 

На Јоакимфесту, који се одржава од 08. до 15. октобра 2021. године у Књажевско-српском театру под слоганом Живот после љубитељи позоришне уметности моћи ће да погледају седам представа по избору селекторке Браниславе Илић.
Жири у саставу Нада Кокотовић – редитељка и кореографкиња (Хрватска), Јасмина Димитријевић - глумица (Србија) и Радмила Петровић - песникиња (Србија) додељује две награде: Гран при „Јоаким Вујић“ за најбољу представу у целини и Специјалну награду Града Крагујевца.
У званичној конкуренцији за награде су представе Употреба човека Александра Тишме, Као да крај није ни сасвим близу Маје Пелевић, Блудни дани куратог Џонија по роману Филипа Грујића, Само глас Нине Плавањац, Наш магацин Тјаше Мислеј, И коње убијају, зар не по роману Хораса Мекоја, Ако дуго гледаш у понор по роману Енеса Халиливића.

Пратећи програм Јоакимфеста

8. октобра у фоајеу театра у 19.30 часова је отварање изложбе Првих 15 година, изложбена поставка плаката са претходних издања Међународног позоришног фестивала Јоакимфест
9. октобра у 12 часова Допринос и значај малих издавача у Србији – позориште и драма:
Радни сто – независна микроиздавачка кућа – учесница Бојана Денић, главна и одговорна уредница: Књажевско-српски театар – издавачка делатност – учесник Марко Мисирача, редитељ
14. октобра у 12 часова Сећање на професора др Драгана Клаића (1950-2011).

Званичан сајт Јоакимфеста joakimfest.rs.

16th Joakimfest

Селекција 16. Jоакимфеста (2021)

Селекција 16. Jоакимфеста (2021)

 

На конференцији за медије у Књажевско-српском театру селекторка Бранислава Илић представила селекцију 16. Јоакимфеста.

16. Јоакимфест 2021.

ЖИВОТ ПОСЛЕ   
(тридесет година после)  
 
Затворена позоришта, немогућност путовања, непознат буџет, неизвесно одржавање фестивала услед пандемије ковида 19... све су то околности са којима се сусрећу сви селектори који покушавају да осмисле концепт за неки од многобројних  јесењих позоришних фестивала. „У позоришту је све могуће“, добар део нас и даље у то верује, али како у толикој неизвесности, пројектовати и осмислити концепт који би требало да носи и потенцијал високог степена остварљивости? А драматуршко питање у овим  околностима,  било  би, постоји ли тема која је у стању да на сцени „надигра“ корона вирус и његову доминацију у нашим животима? Можемо ли још увек да замислимо живот после короне?

Моја прва одлука била је да нећу узимати наменски прављене представа на тему вируса. Друга одлука везана је за просторно одређење да све представе буду са простора бивше Југославије. Из два разлога. Први је тај, да су се на овом простору, за разлику о неких других, уз сва ограничења и проблеме, представе ипак и радиле и играле. Други, за мене значајнији разлог, је тај да је тачно пре 30 година започео распад некад заједничке  државе. И да предухитрим  све  антијугословене и разочарам југоносталгичаре, Југославија није тема моје селекције. Тридесет година је довољно дуг период да скенирамо овај простор кроз теме којима се театри али и неки нови млади позоришни људи баве. Живот после је мој интимни, субјективни поглед на овај простор и театар, 30 година после. Може ли позоришни фестивал да исприча  причу? Одговор на ово питање крагујевачка публика тражиће у следећим представама:
 
1.  Употреба човека  –  по роману Александра Тишме у драматизацији Федора
Шилија, и у режији Бориса Лијешевића  / копродукција Нови Тврђава театар, Град
театар Будва / Новосадско позориште (Újvidéki Színház) и East West Centеr из
Сарајева
2.  Наш магацин (Наше  складишче) – Тјаше Мислеј, режија Матеја Кокол /
Прешерново гледалишче из Крања (Словенија)
3.  Као да крај није ни сасвим близу - Маје Пелевић, режија Никола Завишић /Битеф театар  
4.  Само  глас  -  Нина  Плавањац, режија Марјан Нећак  /  Македонски народен
театар из Скопља (Северна Македонија)
5.  Блудни дани куратог Џонија – роман Филипа Грујића, у драматизацији Димитрија
Коканова, режија Јована Томић / Новосадско позориште (Újvidéki Színház)  
6.  И Коње  убијају  зар не  –  по роману Хонора Мекоја, драматизација и режија
Мартин Кочовски / Македонски народен театар –Битола (Северна Македонија)
- снимак представе
7. Седам  страхова  –  по роману Селведина Авдића у драматизацији Емине
Омеровић и Селме Спахић, режија Селма Спахић/ Босанско народно позориште
Зеница у копродукцији са 20. Фестивалом босанскохерцеговачке драме, Зеница 2021.(Босна и Херцеговина)
 
Овај избор би био потпунији у концепцијском заокружењу селекције да су у њему још две представе: Мој муж, Румене Бужуровске у режији Иване Ђилас/Словенског народног гледалишча из Љубљане и Теорија завјере, ауторски пројекат Филипа Јурјевића, Марина Лисјак и Марине Пејновић / Сатиричног казалишта Керемпух из Загреба.

Јоакимфест је фестивал који је у свим својим селекцијама током ових 15 година, водио рачуна да поред афирмисаних аутора пружи шансу и новим младим људима. Мислим да ту традицију  нисам  изневерила. По први пут на овом фестивалу су: Тјаша Мислеј и Матеја Кокол које нам представом Наш магацин  на духовит начин приближавају више но актуелну и болну тему експлоатисања женске радне снаге у магацину једног хипермаркета. Млада драмска списатељица Нина Плавањац, супротно томе, бави се јаком женом, глумицом, коју усамљеност присиљава да се суочи са својом рањивошћу али и да пронађе довољно снаге да се супротстави туђој манипулацији. Композитор и редитељ Марјан Нећак је управо у тексту Само глас, ове младе ауторке пронашао инспирацију  за своје музичко сценско истраживање. Филип Грујић, млади драмски и прозни писац, који је такође први пут на Јоакимфесту, је свој роман првенац Блудни дани куратог Џонија дао у руке исто тако младом али већ уиграном, редитељско-драматуршком  двојцу, Јовани Томоћ и Димитрију Коканову, који су са сјајном  ауторском  екипом  направили сценски изузетно  атрактивну  и духовиту представу. Кад смо већ код опробаних редитељско драматуршких двојаца, у њих се могу  убројати и Маја Пелевић и Никола Завишић. У интерактивној  аудио-визуелној инсталацији  Као да крај није ни сасвим близу у којој може да учествује само петоро људи, користећи само глас, позивају малобројну публику на измештање из овог света у дигиталну реалност у покушају промишљања неких нових облика суживота и заједништва човека и машине. Питање које ауторски тим, поставља је да ли је данас, у самоћи и изолацији, у искривљеним перцепцијама реалности, могуће више него икад градити нове облике заједништва?

Искусни редитељско-драматуршки тандем, Борис Лијешевић и Федор Шили, познати су по томе да воли да се хватају у коштац са озбиљним и тешким књижевним изазовима. Овог пута долазе са сјајном драматизацијом антологијског  романа  Употреба човека, Александра Тишме, о трагичној судбини људи у рату, судбини  неколико породица које су живеле пре, за време и након Другог светског рата. Представа која нас упозорава на то да ратна психологија лако и брзо човека претвара у робу, у материјал за спровођење туђих намера. 

Босанско народно позориште из Зенице и редитељка Селма Спахић, су на Јоакимфесту били увек добро прихваћени и награђивани. Селведину Авдићу, једном из плејаде сјајних босанскохерцеговачких писаца који последњих година привлаче све већу пажњу читалачке публике у региону и шире, ово је друга сарадња са редитељком у позоришту у Зеници. Прва је била на сјајној представи Моја фабрика. Као неко ко осећа огромно поштовање за театре који се на својим сценама баве темама своје заједнице, представу о догађајима у току ратних дешавања у Зеници,  Седам страхова, сматрам невероватно храбрим чином и значајном представом како у позоришном смислу, тако и грађанском.

 
Претходних годину и по дана, у Србији смо често слушали од позоришних људи како снимак позоришне представе не може никако да замени живу представу иако то нико није ни доводио у питање. У тренутку када су позоришта у Македонији била затворена месецима, у Македонском  народном  театру у Битољу, урађена је онлајн премијера представе по тексту Хонора Мекоја И коње убијају зар не у режији Мартина  Кочовског. Редитеља, добро познатог, крагујевачкој публици. Мартин Кочовски је интелигентно и драматуршки вешто у онлине  пренос представе уписао, укључио и контекст затвореног театра, празну сале, дистанце медју људима   у техници, око сцене и на сцени. На тај начин је драматуршки испреплео фикцију са сцене са документарношћу ситуације у којој је  позоришту забрањено да игра представе. Колико год да се ова представа уживо игра у позориштима и на  фестивалима, никада неће имати тај сегмент документарног записа и сведочења једног тренутка, какав има снимак.

Ово је седам представа које ће својим темама, сценским промишљањем и естетиком, надам се, испричати причу живот после и успети, опет се надам, да надиграју корону.

Бранислава Илић, 26.8.2021.

ЖИРИ 16. ЈОАКИМФЕСТА 2021
 
НАДА КОКОТОВИЋ – редитељка и кореографкиња (председница жирија)
ЈАСМИНА ДИМИТРИЈЕВИЋ – глумица
РАДМИЛА ПЕТРОВИЋ – песникиња

---

 joakimvujic.com

16. JOAKIMFEST - Život posle / Life afterwards

 

joakimvujic.com

Međunarodni pozorišni festival / International Theatre Festival

16. Joakimfest 2021.

ŽIVOT POSLE
ili umesto izveštaja

Može li jedan pozorišni festival da ispriča priču? Zašto bi to radio ijedan pozorišni festival? Možda je umoran od takmičenja i revija. Uozbilji se molim te. Ozbiljna sam. O čemu bi bila ta priča? O tome koliko se život posle razlikuje od života pre. A šta ako se ne razlikuje? Onda je priča o tome kako se život posle ne razlikuje od onog pre. Pre čega? Pre trenutka koji nas menja. Posle kog „više ništa nije isto“. Posle raskida, rođenja, zaposlenja, otkaza... Posle ratova, revolucija, pobuna. Posle bolesti ili traume. Posle nečije smrti. Ili posle digitalizacije? O da, ili posle strašne digitalizacije koja sve nas, tako plemenite, dehumanizuje. Da li je to neka strašna priča? Kako za koga. Zavisi ko se čega boji.

Ko su junaci te priče? Aleksa, Mekoj, Filip, Fedor, Džoni, Tišma, Dimitrije, Selvedin... To je neka muška priča? Tražila si junake. Maja, Nina, Tjaša, Selma, Jovana, Mateja, Emina, Emina. Dve Emine? Šta fali? Zvezdana, Mirna, Evelin, Suzi, Maria, Vera, Vera, Vera. Hej, to je previše žena za jedan pozorišni festival u Srbiji! Martin , Boris, Marjan, Nikola, Nikola. Sad već zezaš? Hahahaha, ne.

Dobro, koliko će predstava biti na Joakimfestu? Šest predstava i jedan snimak. Kakav sad snimak? Snimak predstave. Želim da se publika i žiri festivala stave u poziciju u kojoj je bila većina selektora u prethodnom periodu. Da procene značaj neke predstave bez obzira da li gledaju predstavu uživo ili na snimku. Hoćeš li napokon reći koje su predstave u selekciji? Hoću. Ali ne sad. Nego kad? 26. avgusta u Kragujevcu. U Knjaževsko-srpskom teatru. Sigurno? Ništa nije sigurno. Ukoliko to pandemijske okolnosti dozvole.

Zašto ovo radiš?

„Stvari se u životu ponekad tako zapliću da ostane nejasno što je bilo prije, a što poslije, kao što ni ja ne znam pričam li ovu priču da bih došla do njezina kraja ili do njezina početka.“ Dubravka Ugrešić/Ministarstvo bola

Da bih proverila može li pozorišni festival da ispriča priču.

Branislava Ilić, 5.8.2021.

---

16th Joakimfest 2021

LIFE AFTERWARDS
or instead of a report

Can a theater festival tell a story? Why would any theater festival do that? Perhaps it's tired of competitions and revues. Get serious, please. I am serious. What would that story be about? It would be about how much the life afterwards differs from the life before. And what if it's no different? Then the story would be about how the life afterwards doesn’t differ from that of before. Before what? Before the moment that changes us. The moment after which "nothing is ever the same." After a breakup, birth, employment, dismissal ... After wars, revolutions, rebellions. After am illness or a trauma. After someone has died. Or after digitalization? Oh yes, or after a terrible digitalization that dehumanizes all of us, ever so noble people. Is it a scary story? Depends on whom you ask. It depends on who is afraid of what.

Who are the heroes of that story? Aleksa, McCoy, Filip, Fedor, Johnny, Tišma, Dimitrije, Selvedin ... Is that a man's story? You wanted male protagonists. Maja, Nina, Tjaša, Selma, Jovana, Mateja, Emina, Emina. Two Eminas? What's wrong with that? Zvezdana, Mirna, Evelyn, Susie, Maria, Vera, Vera, Vera. Hey, that's too many women for one theater festival in Serbia! Martin, Boris, Marjan, Nikola, Nikola. Are you pulling my leg now? Hahahaha, no.

Okay, how many performances will there be at Joakimfest? Six performances and one video recording. What video recording are you talking about? A video recording of a performance. I want the audience and the festival jury to put themselves in the shoes most curators were in during the previous period. I want them to assess the importance of a performance regardless of whether they are watching a live or a recorded performance. Will you finally divulge which performances will feature in the official selection? I will. But not now. But when? August 26th in Kragujevac. At the Princely Serbian Theatre. Is it definite? Nothing is definite. If the pandemic circumstances allow for it.

Why are you doing this?

"Life is sometimes so confusing that you can’t be certain what came first and what came later. By the same token I don’t know whether I’m telling this story to get to the end or the beginning of things."
Dubravka Ugrešić (The Ministry of Pain)

To verify if a theater festival can tell a story.

Branislava Ilić, 5. 8. 2021.

Јоакимфест - Фестивал који отвара дијалог

 16. Међународни позоришни фестивал Јоакимфест биће одржан у Књажевско-српском театру од 7. до 15. октобра 2021. године. Селекторка овогодишњег фестивала је Бранислава Илић, драматуршкиња и драмска списатељица.

     Ценећи значајан помак који је господин Слободан Савић учинио, пре свега на промени структуре и концепције Интернационалног позоришног фестивала „Јоакимфест“, моја намера је да наставим у том смеру развоја и афирмације фестивала, самим тим и Kњажевско српског театра и града Kрагујевца.

     Kао неко ко сматра да функција позоришних фестивала није и не може бити искључиво у позоришној компетативности, вредновању и наградама, већ у много ширем деловању на заједницу и друштво, отварање дијалога на позоришне али и многе друге теме, као и увођење људи из различитих друштвених области и активније укључивање публике у тај дијалог, видим као пут успостављања значајнијег односа, размене искустава и мишљења о сврси, улози, па и о моћи позоришта данас. Ако је задатак позоришта да поставља најразличитија питања, онда ће Јоакимфест бити фестивал на коме ће се о тим питањима кроз селекцију, пратећи програм, разговоре, дакле кроз дијалог ширег друштвеног типа, чути и неки одговори али и размишљања људи из различитих области.

     С обзиром на то да ће селекција бити објављена од 1. до 5. јула, о тематизацији селекције је преурањено говорити јер се велики број премијера тек очекује у наредним месецима. У сваком случају селекција овогодишњег фестивала ће испратити продукцију представа које су реализоване у периоду трајања пандемије са завршетком сезоне у јуну ове године, што већ само по себи покреће многа питања и могуће значајне разговоре на фестивалу у октобру.

     Са потпуном свешћу о томе да је свако планирање у околностима пандемије несигуран и неизвестан посао, верујем да смо ипак у претходном периоду много тога научили о животу с вирусом, између осталог и то како и колико позориште може и мора бити прилагодљиво. Без културе нема будућности а наш посао је да позориште и фестивале прилагодимо новонасталим околностима. ЈОАKИМФЕСТ као фестивал који управо у таквим околностима отвара шири друштвени дијалог, могао би постати добар пример таквог прилагођења.

Бранислава Илић, драматуршкиња и драмска списатељица

БИОГРАФИЈА

Бранислава Илић, рођена је 1970. у Нишу где је завршила Средњу глумачку школу. Дипломирала је драматургију на ФДУ у Београду. Први ангажман имала је у Народном позоришту у Нишу. Од 2008. до 2010. године радила је као драматуршкиња у Народном позоришту-Београд.
Драматуршку сарадњу је остварила у више од тридесет представа. Представа “Зоран Ђинђић” освојила је награду БИТЕФ-а “Мира Траиловић” док је представа “Дервиш и смрт” тринаест година на репертоару НП Бгд. Сарађује са редитељима/кама различитих генерација и поетика. Поред већ поменутих позоришта, радила је и у Атељеу 212, СНП-у, Позоришту “Тоша Јовановић”, Kрушевачком позоришту, Пулс татру, Звездара театру, Мадленијануму, Битеф театру, ХНK Иван пл. Зајц- Ријека...
Написала је тринаест драма (7 изведених), пет драматизација, око 50 радио минијатура и неколико сценарија за различите тв формате. Приче (за децу и одрасле), драме и драматизације су јој објављиване у часописима и збиркама. Има објављене и две књиге драма: 2007. “Театар паланке” НKЦ-Ниш и 2017. и „драме/ plays “ – Српска читаоница Ириг и Фонд Борислав Михајловић Михиз.
Награде: „Јован Стерија Поповић” за драму „Тело“ - Kонкурс Стеријиног позорја за нови драмски текст; награда “Борислав Михајловић Михиз” за драмско стваралаштво; две годишње похвале Народног позоришта-Београд и годишњу награду ДАДОВ-а за драматизацију.
Двадесет година ради на позоришној едукацији младих кроз различите типове радионица. Ауторка је и координаторка више уметничких пројеката (домаћих и регионалних) и учествује у уметничким пројектима других аутора и уметничких група...
2019. и 2020. год. била је селекторка Фестивала професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“.

ЈОАКИМФЕСТ

THE ART AND SKILLS OF THEATER FESTIVAL SELECTIONS: AN INTERVIEW WITH SLOBODAN SAVIC

Written by Ivanka Apostolova Baskar | 19th Nov 2020 | Festivals, Interview, Serbia

Slobodan Savić (born in Požarevac in 1964) is an author, theatre critic, writer, and journalist. He has a degree in General Literary Studies and Literary Theory from the University of Belgrade, Faculty of Philology. He has twice been elected the artistic director and curator of the International Theatre Festival Joakimfest, twice been the curator of the Festival of Professional Theatres of Vojvodina, and the curator of Bora`s Theater Days (National Theater Festivals). He is a moderator of roundtable discussions, president and jury member of domestic and international theatre festivals (The Sterija’s Theatre Festival, INFANT, Joakim Inter Fest, The Joakim Vujić Festival, Festival of Professional Theatres of Vojvodina, Festival of the Classics, Festival of Premieres, etc.). Since 2002 he has been an author and editor for Serbia’s National TV network (Serbian Broadcasting Corporation) on the Department of Culture and Artistic program, and he is the founder and author of the cult TV series Reading of the Theatre. He is the author and editor of several theatrical books and many essays published in Profil, Dama, and Jefimija; Politika, NIN, Duga, Intervju, Ilustrovana Politika, Blic, Glas javnosti, and Evropa.  He is a member of The Journalists’ Association of Serbia and the Association of Theatre Critics and Theatrologists of Serbia (ITCA). He has won the Annual Award of Radio Television of Serbia, where he has been performing a number of important assignments since 1989.

Ivanka Apostolova Baskar: Let’s start with your current professional activities as a selector on the 14th and 15th Joakimfest, in Kragujevac, Serbia and The International Theater Festival. What is the key responsibility of an aesthetically-themed, educated, and careful festival selector for the program to be successful, convincing and impressive?

Slobodan Savic: Fifteen years is neither a lot nor a little amount of time, but it is quite enough to outline and position a theatre festival. Since its inception, the festival has undergone ups and downs, financial and organizational difficulties, aesthetic and poetic meanderings and dilemmas. To properly establish a theatrical festival, to make it relevant for a local and a wider theatrical community, to position it within the theatrical and cultural boundaries of its native region, country and beyond, the requirement is to possess a clear vision, a solid concept, and corresponding funding. Kragujevac used to be the capital, and today it is the economic and academic hub of central Serbia. This city deserves a better theatre festival, one of the best! The audiences always deserves more and better.

The concept is quite simple and contained in just two words: perception and recognition. On one hand, it makes the audience perceive the representation of modern theatre expression and enables them to recognize the dilemmas and problems of modern man and society in those performances. This is so they understand and recognize themselves, and perceive and recognize specificity in general, and general in specificity. Since Ancient Greece, that has been one of the fundamental roles of theatre.

Two years ago, during the festival’s first press conference after taking the reins as artistic director and curator, I announced radical, structural changes and the possibility of Joakimfest to be positioned among the top three most important international theatre festivals in Serbia by year 2020. This would be aided by stable financial backing and conscientious work. If we are to judge based on the performances I have selected, I believe the goal was already achieved last year.

 

IAB: Among other things, you managed to raise Joachimfest to the level of the three most relevant theater festivals in the Republic of Serbia: BITEF, Sterija’s Theatre Festival and Joakiмfest.

SS: Sterija’s Theatre Festival and BITEF are the two most important and longest-running theatre festivals in Serbia. It’s not reasonable to be compared to them, but it’s nice to be right next to them. The budgets for these festivals are ten times greater than that of Joakimfest, the organizational structure is on a much higher level, and so on. But let’s get back to Joakimfest. It was not easy to improve the festival so quickly, but it was a great challenge. I love challenges and difficult tasks; they inspire and encourage me. Today, it is very difficult to make progress in the arts and culture in general, not only in theatre, even in the capital city where the greatest concentration of money and creative potentials resides. I have been living and working in Belgrade since 1983, but I was born and raised in a small town and I know very well what a small community is. I know how the so-called “crab mentality” – stepping back in order to avoid confrontation at all costs – suffocates and represses you. However, I have always believed that upcountry – the smaller cities and villages – is a geographical, not a spiritual or intellectual category. But it is difficult to come up with fresh, ambitious ideas in an environment that tends to lull you into mediocrity; people immediately perceive you as a freak and a conceited “philosopher.” People in Serbian cultural institutions are underpaid and unmotivated, to them even status quo is a lot. But it’s not just about money. I think the key to my success with Joakimfest is very simple: I approached the job professionally and responsibly, unlike previous curators who approached the festival as a kind of a provincial review of randomly selected theatre performances that need to be carried out quickly and be gone. I had a clear two-year vision and unwavering attitudes. I worked hard, mostly following the principle of the “one-man band,” then slowly gathered a small team of associates I could rely on, who believed in my ideas, who were interested in being introduced to the work and who believed in the possibility of improving the festival.

The festival has had ups and downs as it sought a solid concept. Since I was elected curator and artistic director, radical changes have been made to the structure and concept of Joakimfest. Today, it is a festival of contemporary, modern, socially, aesthetically, and poetically relevant theatre which with its selection of plays strives for visibility and recognition not only in its local community, but in the entire country and wider region. It has a Euro-regional concept, based on a selection of performances in full accord with modern performance and theatre-related practices. Joakimfest celebrates and fosters aesthetically sophisticated, socially responsible, subversive, and emancipatory theatre that grapples with burning issues and phenomena of the times we live in.

I don’t have to explain how hard, taxing, stressful, and even exhausting, it was to make this year’s selection and organize the festival in pandemic conditions of fear and qualm, closed theatres and borders, and with the inability to predict what will happen tomorrow, let alone a month or so in advance. But at no moment did I give up, and I completed the selection on time. After all, it’s easy to give up when you do not select by quality. But I had. The organization of an international theatre festival in such conditions, when most festivals and other events had been canceled, is a supreme accomplishment for both the organizers and the hosts, but above all, for all festival participants in this “new normal”. Knjaževsko-srpski teatar and the city of Kragujevac can be proud of that.

Unfortunately, 48 hours before arrival two theatres (from Romania and North Macedonia) canceled their participation because several members of their ensembles tested positive for COVID-19. The audience in Kragujevac did not have the opportunity to see two great performances, The Doll’s House and Animal Farm. However, this year Joakimfest preserved its continuity and international character, and more importantly, it took the audience back to the theatre and put the actors back on stage. The joy of that meeting, and exchange of energy that we were missing so much all these months, was most evident in the fact that the audience applauded the actors and the actors applauded back.

Photo Credit: Joakimfest

 IAB: Your FESTIVAL motto at Joachimfest is, “Theater in an isolated society: what is your attitude towards the place and perspective of theater art, and the social role of theater under the stratum of COVID 19, or Who is Afraid of the Theater”.?

SS: I think that during the pandemic the audience is safer in the theatre than on public transport, in cafes and restaurants – not to mention gyms, casinos and shopping malls. Of course, the safety of the actors on stage is a completely different topic, because they are directly exposed. I would not like to speculate on COVID-19; it is a protean virus, an enigma even to expert epidemiologists and physicians.

The world was polarized and divided even before the pandemic. It was divided into the rich and the poor, global rulers and small nations, and great and small cultures. Today, the world is divided into healthy people and those sick with COVID-19, those who have access to an appropriate treatment and those who do not, those who will be able to buy the vaccine and those who will not. At first glance, the subtitle of this year’s festival (Theatre in an Isolated Society) refers to the difficult situation that the world, art and theatre found themselves in during the pandemic. But that is only the first layer of meaning. More importantly, I have chosen the performances that thematize life in an isolated society in a relevant, theatrical way. It doesn’t matter if we are isolated due to illness or poverty, or denied human rights within our own family and marriage (like Ibsen’s Nora), or within a small-scale totalitarian community that alludes to society as a whole (Animal Farm). Or, we are isolated in the world of post-truth (The Wound Philoctetes), in the categorical imperative of progress and success (Why Does Herr R. Run Amok?) or by a manipulation-prone voting machine and cheap labor whose protagonist is the so-called little man (It’s All Gustav’s Fault), or you feel isolated in your small hometown (like Janis Joplin).

We who live in the Balkans, and in Serbia, know very well what it is like to live in an isolated society. We are economically, politically, and culturally isolated; we are behind closed borders, behind lowered boom barriers. The theatre that, in an artistically and aesthetically referential way thematizes different types of isolation despite the required physical distance, is at the center of my selection this year. That is the essence. Covid-19 is just one of the references, a ubiquitous cause and a menacing consequence.

IAB: You say that real theater does not exist without the presence of actors on stage and without an audience? On the other hand, an advantage of digital premieres and reruns (in these restricted circumstances) is the numerous local and international views the performances receive. Digital tools and information were routine even before COVID-19.

SS: Of course, this is useful information. We all get informed thusly, especially if we can’t travel to festivals due to a modest budget. Due to the pandemic, I watched half of the selected performances for Joakimfest live, and half as videos. But this is an emergency situation. I always prefer watching a performance in a theatre. And I want to emphasize that. Despite the so-called new theatrical tendencies, despite theories and studies trying to explain them, true theatre does not exist without the presence of an actor on the stage, just as it cannot exist without an audience. This has always been the case, since the first performances of our distant ancestors in barely lit caves, since Ancient Greece. This has been most evident in the past months when watching video recordings of theatre performances that have flooded the Internet. Theatre has always been for the community and in the community, of those on the stage and those in the audience. As much as it is in discord with contemporary theories of performing arts, without that community, without the interaction of actors and audiences, there is no true theatre. A theatrical performance is a unique, one-of-a-kind act. Just as we cannot enter the same river twice, so we cannot watch the same performance twice, no matter how many times we re-watch it. That is the unique charm of theatre. This is why I believe the spectators were enjoying the selected performances this year as well, despite the fact that the audience had to wear masks and sit at a distance, both from the actors and from each other.

 

IAB: You are one of the most eminent theater critics in Serbia and author of the excellent TV show Reading of the Theater, which we see and consult continuously. Today, when our politicians put culture last in economic terms, and the media suppresses arts and culture shows by programming too many annoying and debatable political-economic shows, and superficial popular entertainment content, you are persistent with your TV show.

SS: Yes, I have been resolute and persistent for almost two decades on National Television, and before that for more than ten years on National Radio. But I am afraid I am losing my strength and will. I am ashamed of that, and sometimes angry with myself; I even question what I am doing and whom I am addressing. Programs dedicated to culture and the arts have been marginalized even on National Television and in the once-leading, responsible print media. Don’t get me started on other media, the electronic and the printed ones. It is a deluge of vulgarity, sensationalism, coarseness, and kitsch, a public sale of the trashiest content. It is a cesspool of adages and worse, if there could possibly be anything worse. There is probably something worse and I’m afraid we’ll see it soon. It is pathetic, contemptible, disturbing, humiliating. I know, but it is of no consolation to me, that it is like that everywhere: in the region, in Europe, in the whole world. The horror! Everything is degraded and humiliated, from education to cultural and state institutions. Knowledge, education, and professional responsibility are in inverse proportion to the performance of public functions, from politics to culture. That is the reality we live in.

The production of arts and culture programs is at the lowest conceivable level even on National Television. It is the same in serious print media, and they can be counted on one hand. Who will take care of culture, art, educational and scientific programs if not the Public Broadcasting Service?! My colleagues and I are fighting with the last available ounces of strength. How long will we endure? And does anyone even care about it at all?

I have done my utmost to bring theatre closer to the wider TV audience using the television format. I have changed the form and have taken an informative, documentary, critical, semi live-action approach. Sometimes I was ironic or cynical, sometimes harsh or benevolent. In most cases I was argumentative, but always within the framework of constructive criticism. I have never insulted or underestimated anyone, even when I didn’t like certain performances or work. I have been in the wrong of course; it is such a human thing to be. I have been supported wholeheartedly and sincerely and when I was being attacked, they were attacking me with all their might. That is human as well.

 

IAB: Before COVID 19 occurred, in several shows you bravely but argumentatively criticized the situation in contemporary Serbian theater. This includes corruption of spirit, a crisis of ideas, deficit of long-term vision, a lack of initiative, persistence, perseverance, responsibility, and professional and dedicated attitudes towards work, too much opportunism, and too little talent. What feedback and reactions did you encounter given the political correctness and politics in crisis, which marginalize professional criticism in general?

SS: Six or seven years ago, in one episode of the series Reading of the Theatre I “announced” the clinical death of critically sensible viewpoint in theatre and about theatre, but not only in theatre and about theatre, in Serbia. It may have meant something then, and today it is almost meaningless, because critical thinking in Serbia is clinically dead, as well as artistic criticism, which has been marginalized or ridiculed by the media.

Then I also talked about the crisis of ideas, the lack of vision, reckless theatrical repertoires, irresponsibility, improvisations, opportunism, and so on. I appealed for the distinguishing of criticism for the sake of criticism from constructive criticism.

It is true that the budget for culture in Serbia is below 1 percent, i.e. at the level of a statistical error, and that theatre budgets are even smaller. It is a disgrace and shame for the state. But money isn’t everything; ideas and resourcefulness are worth something. With honorable exceptions that prove the rule, political correctness today is the ticket for everything: sinecures, directorial positions in theatre, and authorial engagements. It has long since become a “new normal”, way before COVID-19. I fear that a far more dangerous virus has affected theatre and culture in Serbia, and its devastating consequences could be more far-reaching than those of COVID-19. I think that employees of most government-funded theatres in Serbia are not aware of that. For years, the monthly repertoires of leading theatres in Serbia have been compiled based on the availability of actors who do TV series and movies instead of the other way around. In Germany, for instance, that is unheard of. The alternative scene is almost non-existent, and freelance artists will suffer the during the pandemic. Even private, commercial boulevard theatres will incur damage.

Photo Credit: Joakimfest.

IAB: Disregarding the new global economic crises, for what reasons do the best playwrights and directors self-compromise and become lazy, and have less passion for theatrical creation?

SS: I don’t know. Maybe because of money, vanity and personal promotion, or accommodation and trade in “old glory and success.” Maybe because they can’t give up on theatres that mean the world to them. Perhaps new, fresh energy would compensate for their withered theatrical passion. However, it should be understood that no artist, not even a supreme one, could constantly produce outstanding works of art. This is not possible even in sports, which rely more on constant workouts and physical fitness, and less on talent, acuteness and creativity.

 IAB: At the center of the existential trend we live in – the dehumanization and mythification of the digital world and its tools and facilities, which promote the illusion of solving all human problems – what are your predictions for theater in 2021 and in post-COVID conditions? Are the masks, gloves, disinfection and social distance a productive source of inspiration?

SS: I don’t know what theatre will look like during and after the pandemic. I guess that will pass, as well. I can’t imagine actors on stage with masks, at the prescribed physical distance without contact, or without an outpour of passion. But it is not ruled out that the “new normal” could give birth to new theatrical poetics and aesthetics, and directing and acting practices. After all, we have already had theoretical discussions about postdramatic theatre, about whether an actor is an actor or a performer, whether an actor is necessary on stage at all (as in works by Heiner Goebbels, Stefan Kaegi, and so forth.). With all due respect, that is not my cup of tea in the theatre, but I respect the new theatrical tendencies, and I watch them frequently and with joy.

After COVID-19, the world will never be the same. It is worldwide public opinion, but a common statement and a firmly rooted, mock-profound phrase in everyday life. For months, we have been living in a world and a time of “new normal” which, among so many other things, requires physical distance between people. The new normal has deprived us of touch and hugs, handshakes and kisses. It has shuttered interstate borders, theatres and cinemas, concert halls and museums, restaurants and sports stadiums, schools and universities. Isolation, self-isolation and physical distancing have become our everyday life, as if we have not been withdrawn enough in our own homes, and ourselves as if we have not been sufficiently alienated and self-isolated in our own loneliness, in artificial, virtual and viral worlds. Is this new normal, a bitter fruit and devastating consequence of the COVID-19 pandemic that has conquered the world without a single bullet being fired? Or is it the way of life we ​​have been accustomed to since we agreed to express our feelings through text messages, emojis and stickers, and that the “reality”, tangibility, uniqueness and bliss of real life is being mediated by electronic media and social networks? Perhaps time and further events in this twisted world will provide us with some answers or guidelines. Perhaps. It is our duty as self-conscious and responsible individuals, as it is the duty of responsible theater and art in general, to ask questions.

IAB: Slobodan Savic, thank you very much.

Skopje/Belgrade, 2020

This post was written by the author in their personal capacity.The opinions expressed in this article are the author’s own and do not reflect the view of The Theatre Times, their staff or collaborators.

S POZORIŠTEM NA TI (Joakimfest 2020)

 

Joakimfest

Joakimfest AWARDS

 The Grand Prix award for the best overall performance is awarded to the play Why Does Mr. R. Run Amok? directed by Bobo Jelčić, Yugoslav Drama Theatre, Belgrade, Serbia.

The play is a complete, polyphonic, multi-layered, emotional and witty collective stage decision. It is not easy to reinterpret a film and convert another medium into a fully integrated and independent performance that only relies on the specific energy of the eponymous film. From there, the ensemble achieved a synchronized, perfectly rhythmic collective acting. They achieved a character individuality that functioned perfectly in a collective rhythm and cathartic stage interaction.

Every aspect of the performance makes for an impeccable solution for the prolonged state of mind of the main character versus the partnering characters: monological alienation, logorrhea and recitative; in opposition to loss, vagueness, unfinished constructions, and unpredictable statics, which burst into the sudden escapism of dance music, only to explode in a familial murder.

The problem of postdramatic politics and misunderstood humanity in this performance is transformed into absurdity and tragicomedy that shakes us emotionally, which is reflected through the skills of the lead actor and the unexpected choice of his on-stage actions.

The Special Award of the City of Kragujevac is (equally) awarded to Bojana Milanović and Sonja Isailović for the roles of Janis Joplin in the play Who Killed Janis Joplin?, Serbian National Theatre, Novi Sad, Serbia, directed by Sonja Petrović.

Bojana and Sonja accomplished flawless acting achievements and convinced us with their hearty energy, intimate dancing and explosive singing. They completely and extremely vividly revived the title character who perished by the well-known saying “live fast, die young.”

All decisions were made unanimously.

Andrei Măjeri, theatre director (Romania)

Nikola Milojević, actor (Serbia)

Ivanka Apostolova Baskar, visual dramaturg (North Macedonia), the jury president

12th October 2020

Kragujevac

www.joakimvujic.com