Izveštaj sa sedmog Joakiminterfesta GODINE OPASNOG TEATRA

Piše: Aleksandar Novaković

Mara The Sad

    Danas, dva dana nakon završetka Joakiminterfesta, podignuta teatarska prašina se spustila na daske Knjaževsko – srpskog teatra “ Joakim Vujić“ u Kragujevcu i mogu hladne glave da svodim utiske. Ovaj festival je, sa izvrsnom selekcijom angažovanih, društveno kritičkih drama koje, konačno, govore o nečemu što nas se tiče, visokim profesionalnim pristupom ansambala predstava, te koncentracijom snažne histrionske energije, pokazao još nešto a to je da su naše ex – yu državice, pojedinačno, možda teatarski solidne ili, kao Srbija, jedva u životu, ali, kad se najbolje skupi na jednom mestu – to je kreativna, kritička snaga koju ne bi zanemarili ni na prostorima sa mnogo dužom pozorišnom tradicijom.

Krugovi u kojima se nalaze predstave koje je izabrao selektor ovogodišnjeg Joakiminterfesta, reditelj Goran Cvetković, su direktno, aktuelno -  politički angažovani (kritika globalizacije, ksenofobije, homofobije, rasizma) , intimni (čovek i njegove emocije u svetu koji srlja u potpunu otuđenost)  i  okrenuti prema dubinskim problemima društva (revolucije i teror koji ih prati, represija države i ideologije, ograničavanje prava pojedinaca, primena sile). Na taj način je sveobuhvatnije sagledan naš svet i problemi s kojima se suočavamo a angažman dobio punoću koja je koliko politička toliko i emotivna.
Predstava „Radnici umiru pevajući“  Olge Dimitrijević u režiji Anđelke Nikolić, izvedena u koprodukciji Hartefakt fonda i Bitef teatra, predstavlja brutalnu priču o usponu i slomu radničke pobune negde u unutrašnjosti Srbije. Dimitrijevićeva, pobednica konkursa Hartefakt  fonda za savremeni angažovani tekst, koristila je kemp estetiku, ne štedeći citate novokomponovanih songova izmešanih sa izvornom narodnom muzikom te dramaturgiju (otac oterao ćerku pevaljku i sponzorušu, štrajkač Zoran je voleo onu koja se udala za njegovog druga, stereotipni srcetrogateljni razgovori)  koja odgovara latinoameričkim serijama. Cilj je bio da se ostvari, što je i rediteljski dobro rešeno, distanca prema glavnim junacima – tipovima i na taj način sagleda suština socijalnih problema u Srbiji. Štrajkovi glađu, odsecanje prstiju iz očajnog protesta (bazirano na stvarnom događaju), izdaje sindikalnih vođa, promašeni životi, sve je to sabrano u ovom kolopletu u kojem nema razrešenja. Glumci otvaraju usta na „plejbek“ ergo – sve što će reći je već određeno kao što će reakcija političara i biznismena biti sasvim predvidljiva. Život liči na lošu verziju latinoameričke/turske serije i tu napretka nema. Ceremonijalno mirenje gazda i radnika na odru štrajkačice koja je, usamljena, išla do kraja i umrla od gladi, govori da katarze ne može biti i da pomirljivost i ono „svi smo mi naši“  ne vodi nigde.

Čekajući Godoa

JUST A LITTLE BIT OF HISTORY REPEATING….
„Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa u izvođenju Turskog teatra iz Skoplja a u režiji Vladimira Milčina otkrilo nam je jedan drugi svet koji se krije u Beketovim tekstovima (naročito „Kraju partije“) – apokaliptičnu zemlju u kojoj je pakao otišao na nebo i ono što deluje kao mogućnost oslobođenja predstavlja varku. Vladimir i Estragon, beskućnici koje su, u Milčinovoj postavci,  za promenu,  igrale žene ( što dodatno podvlači njihovu ugroženost i daje novu dimenziju priči) obitavaju na temelju nečeg što se može nazvati binom namenjenom za političke govore ali i masovnom grobnicom. Iznad njih se nalazi namreškano nebo iz kojeg raste drvo golih grana (koren nekog stabla ili đavolja ruka, ne zna se) i rađa, u drugom činu, plodove totalitarizma – svastike i crvene petokrake. Na sjaj ovih znamenja niko od aktera ne ostaje ravnodušan. Nizom prefinjenih scenskih postupaka, koristeći, s merom, i slepstik elemente, Milčin je usmerio mladu ekipu predstave prema kritičkom, nemilosrdnom razrešenju. Ljudi su svedeni na usamljene klošare koji, pod knutom diktature, zaboravljaju ono što su bili i ne mogu biti ono što jesu,. Uvek će vas neko, kao Estragona, metaforično,  prebiti i sutradan se nećete sećati ničeg. A onda ćete jednog dana, nakon sivih dana tranzicije u prvom činu, shvatiti da je nastupio drugi čin vašeg života. Trećeg neće biti. Stojite  u sivoj militarističkoj odeći, ispod neba prekrivenog zlokobnim znamenjima. Opet vas je neko prebio i vi ne znate ko ni zbog čega. Istorija je spremna da se ponovi još jednom.

Pismo iz 1920.

„Pismo iz 1920“, prema istoimenom zapisu Iva Andrića Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice a u režiji Olivera Frljića je ostavilo publiku u potpunom šoku. Po završetku predstave polovina publike je poduševljeno tapšala dok je druga, smrznutih lica, zurila pred sebe. Da li to znači da se publika podelila na  prvu i drugu Srbiju? Frljićeva saradnja s glumcima, njihovo  iznošenje ličnih stavova u toku predstave, težnja prema šokantnom, nemilosrdnom, sve je to ostavilo publiku bez reči. Zemljom ispisana slova  „Bosna“ nestaju pod telima četiri mladića u maskirnim uniformama koji padaju i tresu se pod epileptičnim napadima, ginu izrešetani, ustaju, podižu, na humkama od te iste zemlje, grobnice za svoju decu, koriste nadgrobne spomenike kao puške i „pucaju“ u publiku, neme posmatrače, krivce, saučesnike i ine, bez razlike. Smenjuju se šokantne scene mučenja – gušenje  plastičnom kesom koje možete prekinuti jedino ako je pocepate i kažete šta iskreno mislite o užasu u kojem je Bosna i Hercegovina  živela i živi. I niko nije pošteđen od nacionalista, sveštenstva, zlikovaca svih konfesija i nacija. Na kraju predstave, ograđeni bodljikavom žicom, goli do pojasa, što je očigledna asocijacija na logor Omarska, glumci pevaju nekadašnju bosansku himnu. Da li treba nešto dodati?
RADNIČKA KLASA ODLAZI U RAJ
„Radnička hronika“ Petra Mihajlovića u izvođenju Narodnog pozorišta Republike Srpske, Banja Luka a u režiji Ane Đorđević, predstavlja nam svet, ravnu ploču, nakrivljenu, primitivnu čeličnu imitaciju onog sveta u koji su Evropljani  verovali pre nego što je dokazano da je zemlja okrugla. U takvom svetu, sivom, totalitarnom (radnici nose crno – sivu odeću što sugeriše  da su svi deo istog, totalitarnog, kapitalističkog sistema)  nema milosti ni za koga. Radnici se mogu buniti ali će, u krajnjoj instanci, biti potkupljeni „bombonicama“ ili mučeni od strane gospodara onako kako to čine crnokošuljaši u Felinijevom „Amarkordu“. Radnička klasa je u ovom komadu prikazana kao skupina ljudi nesposobnih za istinsku pobunu, ograničenih opsesivnim klađenjem ( Ja ne želim promeniti svet/ Ja samo želim naplatiti svoj tiket, kaže Damir Avdić) , alkoholom, tužnim životnim pričama koje ih podsećaju da su tu samo zbog nekog pogrešnog poteza a ne zbog istinske želje da rade u fabrici. Njihova deca odlaze u inostranstvo jer  „život je negde drugde“ i tamo zasnivaju porodice. U zemlji ostaju očajnici i starci. Radnici se samospaljuju iz protesta i ništa se ne menja. No, ne treba tumačiti predstavu kao lamentiranje nad nesrećom već pre kao snažnu kritiku koja treba da bude otrežnjujuća.
„Ne mo’š pobeć’ od nedelje“ Tene Štivčić Narodnog pozorišta Toša Jovanović, Zrenjanin a u režiji Slađane Kilibarde predstavlja priču o susretu , raskidu i ponovnom spajanju Nje i Njega. Vudialenovska priča o neurozama, psihozama i smešnim strahovima stanovnika velikih gradova, potcrtana jednostavnom i krajnje funkcionalnom scenografijom (scena je podeljena na dva jednaka dela, muški i ženski, između kojih se nalazi šalon) , prezentovana je dinamično, kao serija monologa i sasvim kratkih „spojeva“ između zaljubljeno/odljubljenih.  Sasvim suprotna, na prvi pogled okrenuta 19. veku, monodrama “Krojcerova sonata“ L.N. Tolstoja (Tetatar Kabare, Tuzla, režija: Nebojša Bradić) govori o aktuelnoj temi – opsesiji da posedujemo nekog kao predmet, kao deo dragocene zbirke. Erotoman, posesivac, „čovek lepih manira“, ubijajući ženu koju, kao i muziku koju izvodi, ne shvata, odlazi u ludilo. No, veza između ova dva kratka komada je jasna: initmno u 21. veku može uništi slepa samoživost kao u tekstu Štivčićeve ili patrijarhalni princip u delu L.N. Tolstoja. Ovom krugu ličnih ispovesti, prošaranih monolozima i osećajem da život izmiče ma koliko se trudili, prdružila se i „Terapija“  Jordana Cvetanovića u režiji Maje Šimić a u izvođenju Teatra Rugantino iz Zagreba. Da su ljudi sa ovih prostora (a i šire) zreli za psihoterapiju to je odavno jasno. Ali, kad njihovi problemi postanu toliki da njihov psihoterapeut zamukne? Ispovesti  kontroverznih biznismena, ljudi slomljenog srca, agresivaca, podvojenih ličćnosti, gde će sve to stati? Kome će se izjadati psihoterapeut? Ova pitanja su postavljena kroz laku i duhovitu igru.
ROPOTARNICA ISTORIJE
„Marat The Sad“  Petera Vajsa Ujvideki szinhaza iz Novog Sada a u režiji Andraša Urbana predstavljao je direktan atak na gledaoce. Da podsetimo: legendarni markiz De Sad, vo vremja Napoleonove strahovlade, režira u Šerantonu , u duševnoj bolnici, komad o ubistvu Žan Pola Maraa, tribuna revolucionarnog terora. U Urbanovoj postavci, ludnica je smeštena u savremenom dobu u kojem ponovo postoje Imperator i  represija. Publika se nalazi na sceni, tik do glumaca, suočena s zlokobnim zbivanjima pred njihovim očima: egzekucijama, mučenjima, vojnim paradama, slikama koje podsećaju na užase 20.veka (koncentracioni logori, trovanje gasom) ali i humorom, lascivnim i političkim (seks za vreme filozofske rasprave, biranje „dildoa“ tj. naroda između anusa i vagine Revolucije, bičevanje De Sada od strane kaluđerice). Sva ova zbivanja su savršeno usklađena i značenjski povezana, prezentovana u tri ili, čak četiri plana tako da se lako može dogoditi da vam nešto promakne. Ipak, to ne umanjuje već samo poboljšava celokupnu sliku. Precizna gluma, ples i veština u pevanju ansambla (naročito je pohvalna borba sa songovima koji su lišeni klasične melodičnosti, brehtovski i teški za izvođenje). I, šta se onda dogodi, u trenutku kad Šarlota Kordej, u ime ideologije mira, zarije bodež u srce Maraa? Predstava se okonča autodenuncijacijom glumaca tj.duševnih bolesnika – mi smo poslušni građani, stvarno nikad bolje nije bilo i rečima direktora : „Živeo car! Živela nacija!“  Pobuna se guši u svom začetku, čak i u izolovanoj instituciji za mentalno bolesne.

Zlatni zmaj

„Zlatni zmaj“ Rolanda Šimelfeniga  u izvođenju Slovenskog stalnog gledališča iz Trsta a u režiji Januša Kice predstavlja nam filmično iseckanu priču o povezanim sudbinama ljudi koji žive i rade u ili u neposrednoj blizini kinesko/ tajlandsko/vijetnamskog restorana . Tršćanski glumci su igrali sa distancom, povremeno koristeći farsične elemente, često igrajući i aktere spurotnog pola. Ovaj intrigantan Šimelfenigov tekst je izveden s minimalnim ali scenski funkcionalnim elementima. Sve što je bilo potrebno  je nekoliko kostima  i par stolica. Surovost tranzicionog života i neokolonijalizma u kojem ilegalni radnici bacaju telo svog kolege u reku  s jedne i  poetičnost s druge strane jer je njegovo telo otplovilo nazad, u Kinu, kao i pomerenost basne o Cvrčku i Mravu (Cvrčak je prostitutka, Mrav je makro) govore otome koliko je srce današnjeg sveta trulo i da je kapitalizam, materijalistički pristup umetnosti, potrošačko društvo, eksploatacija ono što ga je ubilo .

Pošto pašteta?

Srce, koje guši loj gubi mesar Stojan u „Pošto pašteta?“ Tanje Šljivar , u režiji Snežane Trišićč a u izvođenju „Ateljea 212“. Naravno, nije reč samo o pogrešnoj ishrani već o kužnom, materijalnom svetu ogrezlom u krvi novac, koji postepeno ubija mesara, zaljubljenog u lepoticu sa duplerice, inače fasciniranu Japanom. U njenu čast Stojan podiže budistički hram u srcu Bosne. Trišićkina postavka počiva na farsičnim, crnohumornim i bizarnim elementima sa povremenim pojavljivanjem glavnog junaka koji komentariše scene iz sopstvenog života posmatrajući ih sa strane (kao u Vudi Alenovom filmu „Eni Hol“) . Svi protagonisti, osim glavnog junaka i njegove ljubavi, odlikuju se demonskim prirodama, gargantuanskim diemnzijama,  krvožednim maskama. Krv i meso koji se jedu i koji na ratištu lete na sve strane, paravojne formacije koje mobilišu ljude i pljačkaju i ruše sve pred sobom, sve ostaje u senci Stojanovog zena koji, znamo, ne donosi stalan mir već privremenu utehu.
Danas, dva dana nakon završetka Joakiminterfesta, podignuta teatarska prašina se spustila na daske Knjaževsko – srpskog teatra “ Joakim Vujić“ u Kragujevcu i mogu hladne glave da svodim utiske. Ovaj festival je, sa izvrsnom selekcijom angažovanih, društveno kritičkih drama, koje, konačno, govore o nečemu što nas se tiče, visokim profesionalnim pristupom ansambala predstava, te koncentracijom snažne histrionske energije, pokazao još nešto a to je da su naše ex – yu državice, pojedinačno, možda teatarski solidne ili, kao Srbija, jedva u životu, ali, kad se najbolje skupi na jednom mestu- to je kreativna, kritička snaga koju ne bi zanemarili ni na prostorima sa mnogo dužom pozorišnom tradicijom.